Ulica Ferhadija u Sarajevu vrvi od turista, mirisa kafe i glasova. Ali u jednom ćošku, pored stare česme, sedeo je Sejo. Bio je to starac izboranog lica, sa šeširom ispred sebe i starom, crvenom harmonikom na grudima. Sejo je svirao sevdalinke, one teške, što diraju dušu, ali svet je žurio. Ljudi su prolazili, retko ko bi bacio koju marku. Za njih, on je bio samo još jedan ulični svirač, deo inventara.
Sejo je često svirao zatvorenih očiju, bežeći u muziku od samoće. Ali, jednog dana, osetio je nečije prisustvo. Neko je stajao tik ispred njega. Otvorio je oči i video devojčicu od nekih šest godina, sa velikim, plavim očima i neurednom kikicom. Nije gledala u šešir sa novcem. Gledala je u harmoniku.
Sejo se nasmešio i nastavio da svira brže kolo. Devojčica je prišla još bliže. Podigla je svoje male ruke i, na Sejino iznenađenje, prislonila dlanove direktno na meh harmonike dok je on svirao. Sejo je zastao, zbunjen. Tada je dotrčala mlada žena, majka devojčice, vidno postiđena. “Lejla, ne diraj čiku! Izvinite, gospodine,” rekla je majka, povlačeći devojčicu. “Ona… ona ne čuje. Gluva je od rođenja. Ne zna da to ne sme da se radi.”
Sejo je pogledao devojčicu. Lejla se nije plašila. Gledala ga je željno, pružajući ruke ka instrumentu. “Pustite je, gospođo,” rekao je Sejo blago. “Neka dira. Ako ne čuje ušima, čuje srcem.” Majka je pustila Lejlu. Devojčica je ponovo stavila dlanove na harmoniku. Sejo je počeo da svira “Žute dunje”. Svirao je duboko, snažno, tako da je cela harmonika vibrirala. Lejla je zatvorila oči. Na licu joj se razvukao najlepši osmeh na svetu. Osećala je vibracije, osećala je ritam kako joj putuje kroz prste u telo.
