“Birajući partnera, ne slušajte samo srce, spojite srce s mozgom”, savetujući, Milivojević ističe važnost balansiranja emocija sa racionalnim razmišljanjem. Godinama ima ordinacije u Ljubljani i Beogradu, gde pomaže bračnim partnerima kroz terapije, ukazujući im na to kako da prepoznaju potencijalne probleme pre nego što postanu nepremostive barijere.
“Osoba koju volim i veza”, citira Milivojević, pozivajući se na Stanislava Feldmana, “dve su odvojene kategorije”. Mnogo ljudi veruje da će ljubav sama po sebi omogućiti stabilnu vezu, međutim, problem nastaje kada parovi ne razgovaraju o važnim pitanjima kao što su želja za decom, stavovi o odgoju, odnosi sa roditeljima i, naročito, kako pristupaju novcu. Na Balkanu, roditelji često previše utiču na brak svojih odraslih dece, što može dodatno opteretiti odnos. Takođe, značajnu ulogu igra i odnos prema seksu; početna faza zaljubljenosti često dovodi do hiperseksualnosti, dok kasnije, nedostatak seksa može postati veliki izvor frustracije, što drastično utiče na kvalitet veze.
Ljubomora, smatra Milivojević, postaje problem tek kada postane prekomerna i neprestano se ispoljava. U početku može biti prikrivena, ali tokom vremena ljubomoran partner može izazvati ozbiljan emotivni pritisak. Ljubomora često dolazi iz osećaja nesigurnosti i straha da ne bude povređen, što može uzrokovati emocionalne barijere koje je teško prevazići.
Interesantno je da zaljubljenost nije univerzalni fenomen. Milivojević objašnjava da je zaljubljenost kulturološki uslovljena i da je u mnogim kulturama u svetu ne postoji kao emocija koju očekuju od partnerstva. U Aziji, na primer, zaljubljenost nije centralna u procesu biranja partnera; ljudi su u tim društvima više fokusirani na stabilnost, emocionalnu povezanost i racionalan izbor partnera. I u tradicionalnoj Africi, ljubav je sredstvo koje povezuje ljude kako bi ostvarili zajedničke ciljeve, kao što su odgajanje dece, a ne cilj sam po sebi.
S druge strane, u zapadnim kulturama, zaljubljenost se često idealizuje i poistovećuje sa ljubavlju, što stvara nerealna očekivanja. Milivojević tvrdi da je ta zabluda ključni razlog zašto se mnogi brakovi raspadaju. U društvima u kojima ljubav nije smatrana glavnim ciljem, brakovi traju duže jer se partneri ne oslanjaju samo na emocionalnu privlačnost, već na praktičnost i međusobnu podršku.
“Mi u našem društvu često brkamo ljubav i zaljubljenost, a posledica toga su i statistike – trećina brakova se raspada, trećina ljudi živi u nezadovoljavajućim odnosima, dok samo trećina ima uspešne i ispunjene brakove”, napominje on. Ove brojke postavljaju ozbiljna pitanja o budućnosti društva, jer smanjenje broja brakova i dece može imati dugoročne posledice po demografski i ekonomski razvoj.
Zanimljivo je i da Milivojević ukazuje na fenomen žena u kasnim tridesetim koje, iako uspešne, lepe i pametne, i dalje traže idealnog partnera. Mnoge od njih čekaju “savršene” uslove i idealnog oca za svoju decu, što u praksi retko vodi do uspešnog braka. U nekim slučajevima, ove žene ostaju u situacijama gde su ispod svojih očekivanja, bez partnera ili sa samo jednim detetom, što dovodi do demografske krize.
Iako mnogi smatraju da se Zoran Milivojević pridržava striktnih teorija, on je ispunio svoje lične ciljeve. Nakon što je prošao kroz mnoge nesrećne veze, oko 40. godine života je uspeo da stvori stabilnu i srećnu vezu. Sada, sa 59 godina, kaže da živi ono što savetuje, imajući zadovoljavajući emotivni život.
Pitanje koje mnogi postavljaju, a Milivojević često diskutuje, jeste i pitanje oprosta u vezi, posebno kada je u pitanju prevara. On savetuje da se prevara može oprostiti samo kada partner prizna svoju grešku, osudi svoje postupke, i obeća da se neće ponoviti. Taj skup ponašanja omogućava da druga strana oprosti, jer se tada oseća emocionalno sigurno, a partner se pokazuje kao osoba koja istinski želi da ostane u vezi.
