Supermarket “Moj komšija” bio je jedan od onih velikih, bezličnih lanaca gde je vreme novac, a redovi na kasama nikad ne prestaju. Marija je tu radila već tri godine. Bila je tiha, vredna žena u ranim tridesetim, uvek u svojoj crvenoj uniformi koja je bila čista i ispeglana. Iako ju je posao iscrpljivao, a plata jedva pokrivala troškove podstanarskog stana u kojem je živela sa malim sinom, Marija nikada nije skidala osmeh s lica. Znala je ime svakog penzionera koji bi došao po hleb i mleko.
Bio je petak popodne, najveća gužva. Na Marijinoj kasi stajao je nepregledan red nervoznih ljudi koji su gledali na sat. Na red je došla baka Stana. Stana je bila sitna starica, u starom kaputu koji je mirisao na naftalin, sa cegerom koji je bio stariji od većine kupaca. Na traku je polako, drhtavim rukama, stavljala osnovne namirnice: litru mleka, pola hleba, kesicu supe, dve jabuke i malu čokoladicu – verovatno za unuka.
Marija je skenirala artikle. “To je ukupno 680 dinara, bako,” rekla je ljubazno. Stana je otvorila svoj platneni novčanik. Počela je da broji sitniš. Ruke su joj se tresle. Vadila je dinar po dinar, dok je znoj izbijao na njenom naboranom čelu. “Šesto… šesto dvadeset… šesto trideset…” stala je. Prevrnula je novčanik. Prazan. “Izvini, kćeri,” prošaputala je Stana, očiju punih suza. “Fali mi… fali mi 50 dinara. Mislila sam da imam. Ništa, vratiću čokoladu.”
Tada se iza Marijinih leđa pojavio Goran, šef smene. Čovek koji je više voleo pravila nego ljude. “Šta se čeka ovde? Red je do ulaza!” zarežao je Goran. “Baki fali 50 dinara, šefe. Sad ćemo rešiti,” rekla je Marija tiho. “Nema šta da se rešava,” odbrusio je Goran glasno, tako da su svi čuli. “Ako nema para, nema robe. Vrati te jabuke i čokoladu na policu. Nismo mi dobrotvorna ustanova. Pravila su jasna. Sledeći!”
Stana se skupila kao da ju je neko udario. “U redu je, sinko… vratiću… ne treba mi…” Krenula je da uzme čokoladu sa trake, ruka joj je drhtala od stida. Ljudi u redu su ćutali, neki su gledali u telefone, pretvarajući se da ne vide.
