U današnjem članku vam pišemo na temu priče koja pokazuje da se porodica ponekad ne rađa već gradi. Ovo je priča o dečaku Osmanu, o ljudima koji su ga prihvatili kao rođenog, i o zahvalnosti koja se vraća čak i posle pola veka.
Reč je o jednoj onoj toploj, iskrenoj životnoj istini: da dobro koje damo ne nestaje, već ostaje u ljudima koje smo dotakli.Osman je imao tek dvanaest godina kada je napustio siromašni dom u Zvorniku i stigao na uzvišenja Romanije, u kuću pravoslavne porodice Novosel. Njegova majka, iscrpljena životom i neimaštinom, poslala ga je da radi kao nadničar, ne iz želje, već iz nužde.
Mali dečak je tada prvi put zakoračio u svet u kojem je morao biti veći nego što je stvarno bio. Nije znao šta ga čeka, niti da će taj dom, koji nije bio njegov, postati temelj njegovog karaktera, života i svega što će kasnije biti.
Porodica Novosel bila je imućna, poznata u selu po svom imanju i dobroj reputaciji. Ali ono što ih je razlikovalo od drugih nije bilo bogatstvo — već srce. Umesto da malog Osmana tretiraju kao radnika, oni su u njemu videli dete koje treba dom, toplinu i rukovodstvo. Od prvog dana prihvatili su ga bez zadrške, a njihov sin Slaviša, njegov vršnjak, podelio je s njim čak i svoj krevet. Ta slika — dva dečaka pod istim pokrivačem — postala je simbol odnosa bez razlika, bez predrasuda i bez bilo kakvog “ti si ono, ja sam ovo”. Oni su bili samo deca, rasla pod istim krovom.
