U dnevnoj sobi je zavladala tišina kakvu nikada ranije nisam doživjela u našoj kući. Vesna je stajala nasred tepiha, sa baršunastom kesicom u jednoj i zgužvanim papirom u drugoj ruci, dok joj je lice gubilo svaku boju. Njene usne su se pomjerale, ali glas kao da nije mogao izaći napolje. Svi smo gledali u nju, čekajući objašnjenje.
„Pročitaj naglas“, rekao je moj otac tiho, ali čvrsto, prvi put nakon dugo vremena bez imalo straha u glasu. Vesna je odmahnula glavom, ali su joj se prsti toliko tresli da nije mogla ni sakriti pismo. Papir je skliznuo na pod, a ja sam ga instinktivno podigla. Prepoznala sam bakin rukopis odmah, onaj isti kojim nam je ostavljala recepte i kratke poruke u kuhinji.
„Ako čitaš ovo, Vesna, znači da si uradila upravo ono čega sam se pribojavala“, stajalo je u prvoj rečenici. Osjetila sam kako mi srce ubrzava dok sam nastavila. „Prsten koji si skinula s mog prsta nije pravi. Pravi je odavno na sigurnom mjestu.“ U sobi se začuo kolektivni uzdah.
Vesna je naglo podigla pogled, ali nije imala šta reći. U baršunastoj kesici zaista je bio prsten, ali sada smo svi znali da to nije porodični dijamant o kojem je maštala godinama. Bio je to vješto izrađen, ali ipak običan komad nakita. Baka je očigledno predvidjela šta bi se moglo dogoditi.
U pismu je dalje pisalo da je pravi prsten ostavila na čuvanje kod notara još prije šest mjeseci. „Željela sam da vidim ko će me držati za ruku, a ko će gledati u dijamant“, nastavila je baka svojim smirenim, ali oštrim tonom. Te riječi su presjekle prostoriju poput noža. Svi smo znali kome su bile upućene.
